Ukus povratka sladak je kao nar na jermenskom suncu. Grad, ulica, drvored ili pesma o pticama – sve je onoliko tvoje koliko ti ne dozvoljava da tapkaš u mestu. Shvataš da te živim čini sve što te iskreno grli i da ništa nije sasvim prošlo. Povratak u Jerevan vratio me je sebi. Korenito, brižno i zagrljajno. Ovaj grad poznaje materinski način da moju naklonost ljulja u kolevci. Jedan od onih toplih, toplih domova. Ovog puta išao sam kao predstavnik svoje zemlje – svečanije, drugačije, ponosnije. Sa kaftanima, košuljama, himnom i boljim poznavanjem jezika. Odmah na početku, doček na aerodromu i Dragaš-džan nasmejano odgovara: „Barev dzez, Hayastan.“
Između kamena boje zrelije kajsije, dugih razgovora, podignutih čaša i pogleda prema Araratu, grad mi je ponovo pokazao svoj talenat za igru. Korak, pa kolo, od starog do savremenog. Tako kultura živi. Kōzma je prvi put izašao pred publiku noseći na sebi svoja putovanja, susrete, planine i neke naježene kože. A ja sam opet isplakao planinu, polovinu mora i sopstvenu radost. Kao i svako dete sa planine, živim potpuno kada pogledom tražim liniju koja razdvaja zemlju i nebo. Ovog puta, moje oči su pune plodova neke nove, savremene umetnosti življenja i disanja. Hvala što se imamo.
–
Nemanja Dragaš, svestrani umetnik iz Beograda, nagrađivani autor, producent, glumac i dizajner unikatnih kaftana. U slobodno vreme bavi se pozajmljivanjem glasa, a za portal 5vesti pozajmio je svoj unutrašnji.
