Mrveći po tastaturi dok pišem ovo, jedna istina je sasvim ogoljena – domaća pita savijača je remek delo izloženo u Muzeju jugo-odrastanja i lokal-nostalgije. Čist primer Fibonačijevog niza. Neko je i ovo morao da kaže. Lepota je zaista u oku senzibilisanih posmatrača, koliko i u dobro zagrejanoj rerni. Umešnost jeste umetnost. Oči napojiš, a prste poližeš. Dakle, gde je estetika u svemu tome? Upravo – u svemu tome.
Vrhunski ukus, uostalom, nikada nije bio pitanje komplikovanih senzacija. Naprotiv. Potrebno je izvesno estetsko samopouzdanje da posle svih tartufa, redukcija, kavijara i tanjira na kojima hrana zauzima manje prostora od potpisa autora – bez trunke ironije poželiš staru, dobru pitu sa krompirom i lukom. Onu pravu, bakinu, masnu taman koliko treba, sa korom koja puca pod viljuškom.
Ima nečeg neodoljivo ljudskog kada čovek koji razlikuje Bauhaus od brutalizma, zna zašto je dobar lan skuplji od lošeg i ima vrlo precizno mišljenje o rasveti – ostane bez reči pred toplom tepsijom. Zašto? Zato što ponovo postaje dete. Tu prestaju reference, škole, trendovi i pažljivo kurirani identiteti; ostaju samo prsti, mrvice i „još jedno parče“. E to je možda i najviši oblik našeg ukusa: kada više nemamo potrebu da ga dokazujemo.
—
Nemanja Dragaš, svestrani umetnik iz Beograda, nagrađivani autor, producent, glumac i dizajner unikatnih kaftana. U slobodno vreme bavi se pozajmljivanjem glasa, a za portal 5vesti pozajmio je svoj unutrašnji.
