Dok su oni čekali trajno stambeno rešenje, oko njih je bukvalno izrastao čitav Novi Beograd. Nicali su novi blokovi, škole, parkovi, bulevari i poslovne zgrade, a grad se širio na sve strane. Ipak, porodice na Savskom nasipu ostale su u kućama koje nikada nisu bile namenjene da traju više od nekoliko godina, živeći u neizvesnosti šta ih čeka sutra.
Generacije su se smenjivale, deca su odrastala, osnivala svoje porodice, a “privremeni” domovi postali su jedino što su mnogi od njih ikada poznavali. Stanovnici su često govorili da su živeli u stalnom osećaju privremenosti, kao da se njihov život nalazi na čekanju, iako su oko sebe gledali kako nastaje jedan od najvećih i najmodernijih delova Beograda.
Možda je upravo to najveći paradoks ove priče. Dok je Novi Beograd postajao simbol modernog razvoja grada, svega nekoliko koraka dalje ljudi su više od šest decenija čekali da i njihovo privremeno rešenje konačno dobije srećan kraj. Ponekad je dovoljno pogledati iza visokih zgrada da biste pronašli priče za koje većina Beograđana ni ne zna.
