Fizičko nasilje ne počinje prvim udarcem, vrlo često počinje mnogo ranije.
Kontrolom. Ponižavanjem. Izolacijom. Strahom. Uverenjem da “nije toliko strašno”. I nadom da će se promeniti.
To često podseća na metaforu “kuvane žabe”.
Kada bi žabu ubacili u ključalu vodu, odmah bi iskočila. Ali ako se temperatura povećava postepeno, ona se prilagođava svakoj maloj promeni, sve dok ne postane prekasno.
Slično se dešava i u nasilnim odnosima.
Retko kada sve počne udarcem.
Počinje jednom uvredom. Pa kontrolom. Pa ljubomorom koja se predstavlja kao ljubav. Pa izvinjenjima. Pa obećanjima da se više nikada neće ponoviti.
Granice se pomeraju malo po malo, dok ono što je nekada bilo nezamislivo ne postane svakodnevica.
Zbog toga mnoge žene ostaju mnogo duže nego što drugi mogu da razumeju.
Ne zato što su slabe.
Već zato što nasilje postepeno menja način na koji osoba vidi sebe, svoje mogućnosti i ono što veruje da zaslužuje.
Zato je važno da prestanemo da pitamo: „Zašto nije otišla?“
I da počnemo da
pitamo: „Kako mogu da joj pomognem da ne bude sama?“
Jer svaka treća žena nije statistika.
To je nečiji život. Život tvoje drugarice, sestre, komšinice
Maša Tomanović, terapeutkinja
