Jednog lepog sunčanog dana krenuo sam Obrenovićevom ulicom, od Margera ka Trgu kralja Milana. Sve je govorilo da će to biti prijatna šetnja i baš mi je bilo drago. Upravo završena rekonstrukcija trotoara, crvene behaton kocke sa obe strane ulice, sa taktilnom trakom za slabovide sugradjane, išle su tome u prilog.
U visini pasaža ka ulici Stojana Novakovića, zastao sam da pogledam stambeni objekat iznad njega, delo arhitekte Mihajla Mitrovića, iz Beograda, a koje je nastalo 60-tih godina prošlog veka i sadržalo je mnogobrojne značajke njegovog vanserijskog talenta. Laganu setu izazvalo je stanje fasade, tj. klasična nebriga u održavanju izgradjenih objekata. A onda je usledio totalni šok!
Na krovu, ovog nekad lepog i skladnog stambenog korpusa, mogla se videti nadograđena trospratna zidana struktura, neomalterisana, po svoj prilici namenjena stanovanju. (vidi sliku!)
Bio je to jedan od klasičnih primera i problema urbanog razvoja Niša, u jednom dužem periodu. U raspravama o urbanističkoj praksi u gradu često se govorilo o neformalnoj, “divljoj gradnji” u gradu, u okviru koje je nadogradnja postojećih objekata njen poseban oblik.
I dok je većina građana, koja je učestvovala u takvim diskusijama i raspravama, bila plebiscitarno protiv toga, ali postojali su i oni koji su u toj “urbanističko – arhitektonskoj” situaciji nalazili zadovoljenje svojih potreba – kao investitori ili kupci – idući prečicama i zaobilazeći urbanističke planove, kao i čitav niz drugih pravila i propisa.
U najbenignijem obliku radilo se o zastakljivanju ili zazidjivanju terasa, proširivanju stambene površine na vešernice i druge zajedničke prostorije (tavanske i dr.) i tome slično. Naravno, imalo je to uticaja, izmedju ostalog, i na estetske i ambijentalne vrednosti gradskih prostora, ali svakako ne tako drastično kao kod nekontrolisane nadogradnje postojećih stambenih objekata.
Nadogradjujući postojeće stambene objekte, praktično mimo stroge kontrole, uvedeni su novi graditeljski aspekti koji mogu da imaju katastrofalne posledice u slučaju zemljotresa, ali i ne samo od njega, mada je on ključan u seizmički nestabilnim područjima.
S druge strane, nekontrolisana nadogradnja direktno povećava vertikalno opterećenje na postojeće temelje, tako da je moguće da dodje do sleganja objekta, što u najlakšem slučaju može da izazove prsline na zidovima i tavanicama. Ono što se često gubi iz vida je i činjenica da se sa ovakvim načinom izgradnje grada nekontrolisano uvećava opterećenje svih gradskih komunalnih i drugih mreža, kao što su to vodovod, kanalizacija, elektroenergetika, ali i značajno usložava pitanje parking prostora.
Na razmišljanje o ovoj temi u jednom divnom, suncem obasjanom danu, osim svega rečenog, privuklo me je još nešto – prateći gubitak urbanog identiteta mog voljenog grada. Nasumične nadogradnje na velikom broju objekata širom grada, pa čak i u najstrožem gradskom centru, svojim vizuelnim haosom (različite arh. forme, materijali, visine, neusaglašene fasade i mnogo toga drugog) prete da Niš izgubi svoj arhitektonski šarm.
A to bi baš bolelo!
Autor: Ivan Redi, arh.
